Prilog Prvi za sećanja na nekadašnju sadašnjost iliti saznanja i zablude o životu jednog muškarca
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4
Ovo su delovi buduće knjige.
UMESTO PREDGOVORA
Pre 10-ak godina sam trebao napisati jednu krilaticu, moto. Mislim da je to bilo
za profil na skajpu ili nešto slično. I tada mi je palo na um: Ko ima lepu
prošlost bio je srećan u sadašnje vreme. Znam da su se mnogi ovog setili i pre
mene. Ali ono do čega sam dođeš, što sam shvatiš i zaključiš postaje deo tebe i
nikada ne zaboravljaš. Tako i ovo. A u navedenoj rečenici sadržana je mudrost.
Većina idealizuje prošlost tj. uvek nam se ona čini lepšom nego što je
bila, a opet ni tada nismo baš bili zadovoljni a ni srećni. Pa ipak dođe vreme
kada poželimo da se prošlost vrati.
Davno zaključih (sasvim logično) da je najbolje da nam sadašnjost bude lepa, i
da je treba sada osećati kao takvu
(jer i jeste takva većinom).
Međutim, u tome nisam uspevao. Sve do nedavno!
Nisam uspevao ni da započnem pisanje iako sam mnogo puta imao šta pisati.
Međutim, stiže i ovaj trenutak kada započinjem, a imam utisak da sam u zaostatku
jer toliko toga se nakupilo (i toliko toga zaboravilo) da moram da pišem
mnogo da bih stigao.
A zašto bih to radio? Zato što želim, i osećam da je to pravi put. Put jednog
čoveka.
Ko će čitati? Oni koji pišu pre mene znaju odgovor na ovo pitanje. Ne znam ko
će čitati, i da li će čitati.
Redove pisac ispisuje radi sebe. Isto kao kada neko slika. Većinom je to
potreba da se iskaže ono neizrečeno ili neizrecivo. Tako će i ovo biti. Setih se sada da imam sreće što ne pišem ovo pre 30 ili više godina kad bi moralo da
se piše na pisaćoj mašini.
I da se se objavi u novinama ili na oglasnoj tabli. Danas je i jedno i drugo
lako.
Ali, nisam siguran da li je to prednost ili mana.
Kakav god da vam se učinim kao pisac, verujte da, ako se uporedi sa tim kako
pevam, u pisanju sam odličan. Toliko sam dobar da biste mi rekli: Piši nam, molim
te! Samo ne pevaj!
Čitao sam knjige razne od malena: od Agate Kristi, do Čarlsa Bukovskog,
Branislava Nušića i još štošta.
O Agati ću samo reći: Hercule Poirot. Sigurno mnogi znaju o čemu pišem.
O Bukovskom ću reći: često sam razmišljao o njegovom stilu i iskrenosti u
izražavanju (o ženama, i o njemu samom). Često sam se upitao da li bih imao hrabrosti tako da pišem pod svojim imenom i prezimenom. Mislim da da, ali...prvo skoči pa reci hop.
O Nušiću ću reći da su me njegov humor i satira mnogo puta lečili. Kao dečak sam
imao knjigu (mislim da je bila lektira) Sumnjivo lice. I pročitao sam je mnogo puta,
čak sam neke delove znao napamet. A i gledao ekranizaciju tog dela (Ivan
Bekjarev glumi Jerotija). To je u meni često budilo neku radost, jer sam
zamišljao kakav je bio taj pisac kada je pisao tako, npr. deo kada čitaju depešu iz
Beograda: Plava riba, kljukana dinastija...:)
Izvinjavam
se onima koji ovo nisu čitali pa ne znaju o čemu pričam. Izvinjavam se jer se
često u knjigama pisci izvinjavaju. A meni, zapravo, ovo izvinjenje ništa ne
znači, nego bih pre dao savet onima koji to nisu čitali ili gledali da to učine.
Možda takvih i nema, možda sam nas potcenio. E, ako je tako, onda se iskreno izvinjavam.
Oni koji me bolje poznaju znaju da imam tri strasti u životu: muziku, hranu i
žene. Ili žene, hranu i muziku, ili... Redosled nebitan.
Muzika podrazumeva ljubav prema muzici koja je nastala u Šumadiji, u Vojvodini,
u Bosni, u Južnoj Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji, onoj narodnoj i onoj
komponovanoj. Podrazumeva i muziku koja
je evergrin, podrazumeva i Dragana Stojnića i niz zabavnih pesama u pravom
smislu te reči. Stranu muziku ne poznajem, osim malo kompozicija koje mi se
dopadaju, ali ni tu ne znam izvođače. Drugim rečima, još nisam sreo ženu koja bi mi otkrila divan svet te muzike, a suviše sam bio preokupiran drugim stvarima da bih to istraživao. A zašto ženu
baš? To će naknadno postati jasno
(onima kojima sada nije).
Hrana
podrazumeva, zapravo, kafanu, a kafana podrazumeva ambijent, atmosferu, gde
prijatelji jedu i kada nisu gladni, a piju i kada nisu žedni. Podrazumevajuće
je tu pivo, rakija, vino...
Pravilo koje, meni, govori najtačnije o kafani glasi: svaki čovek ima određeni
broj dana života. Vreme provedeno u kafani ne ulazi u konačan zbir!
Treća strast - žene - podrazumeva mnogo toga. Ali, ne podrazumeva (samo) ženski polni organ. Jer on ne čini ženu
ženom. Pošto mi, muškarci, imamo različite poglede na žene, a pošto pišem u
svoje ime i u svojoj knjizi, onda će mi i dežurni kritičari dozvoliti pravo da
filozofiram i ''filozofiram'' o ženama gledajući kroz svoje naočare. A i ako ne
dozvole, opet ću to činiti.
I ovo nije mesto za šire pisanje o ovoj temi, ali moram istaći da sam ovde
hendikepiran. Zašto?
Proteklih 15 godina sam se toliko družio sa ženama, pričao, pitao, istraživao,
slušao ih... da sam zastranio. Kako? Pa, ne poznajem muškarce. O muškarcima znam samo iz priča žena i ponešto malo
družeći se sa malobrojnim prijateljima, i to retko. A zdravo je družiti se sa
muškarcima, više nego što ja činim. Jer posle tog druženja žene ti budu milije
pa ti više vrede i poštuješ ih više. Znajući ženski karakter (hvalim li se ?), moram
se odmah izviniti ženskom polu što koristim množinu – žene. Mnoge pripadnice
lepšeg pola će se ljutiti što tako uopštavam i govorim generalno, a svaka je žena sui generis u mnogim aspektima. Ali moj termin, iako je u množini, zapravo označava jednu
Ženu (sa velikim Ž), o njoj pišem. Ona nije stvarna.
To
su tri strasti moje, a o kojoj ću najviše pisati - videćemo, a možda i znam(o).
Ali i neka ljubavna pisma i pesme se moraju naći u ovoj knjizi. Neke sam ja pisao, a neke su posvećene meni, sa mnogo razočaranja, nadanja i idealizovanja. Naravno, imena će biti promenjena (izmišljena) ako budem pisao o tome.
Kada razmislim šta će mi se sve dogoditi u narednih 20 godina (od 36. do 56.),
radujem se unapred.
Nepoznatom i divnom.
Imao bih još štošta pisati ali neću da sve potrošim u uvodu.
Samo ću na kraju da spomenem moju babu Maru (koja je čuvala brata i mene od
ranog detinjstva kada su roditelji radili). I ona će se naći u knjizi. Često je
pitala: Nešo, hoćeš li me spominjati kada umrem? Umrla je 2004. godine a i sada je spominjem sećajući se mirisa pasulja koji se širio avlijom dok ga je kuvala
u letnjoj kuhinjici.
I na ovaj način, konačno, započeh.
P.S. Baba Mara me je naučila da pijem pivo... 