A što ćemo ljubav kriti...

 Kratka priča o dve zablude

Znate li ono srebro kojim su se premazivale peći (tečnost srebrne, sive boje)? Valjda znate.
Kada sam bio sasvim mali, moj deda je čuvao to srebro u jednoj bočici. Mislim da je bočica bila kao ona u kojoj se čuvao sirup za kašalj (svi smo kao deca voleli taj slatki sirup). Ili je bočica bila slična ili je moj deda usuo tu tečnost u tu bočicu. Bilo kako bilo, pošto premaže peć, deda ju je stavljao visoko, negde ispod krova, da ne bi dospela u dečje ruke. Međutim, jednom prilikom, ona je ostala na stolu, nadohvat ruke, u babinoj i dedinoj kuhinji.
Znao sam šta je to. Znao sam i da se ne pije. Ali znate šta? Uzeo sam bočicu, odvrnuo i popio. I još se onda pohvalio tim svojim postupkom. Zamislite kakva je zbrka tada nastala! Brzo kod lekara, ispiranje stomaka... Ni ne sećam se toga. Ali se jasno sećam da sam namerno popio. Kasnije, kada su me pitali zašto sam to uradio, odgovorih: Mislio sam da je pivo! Da li je to bio samo pokušaj neke odbrane jer nisam imao šta drugo reći, ili sam zaista mislio da je pivo (ili zamišljao da je pivo), ili sam mislio da je onaj slatki sirup za kašalj, sada ne znam. Ali znam da sam bio u zabludi. Evo, priznajem svima svoju grešku. A greška je nastala kada sam imao...možda 4 godine. Oprošteno mi je! Dete ne zna šta čini!

Druga zabluda nastade u 25. godini. Ogledala se u tome da pokušavam zaljubljenost (iracionalno stanje) i mladost (nestabilno stanje) uokviriti određenim pravilima ponašanja. Zašto? Pa da bi one ne baš tako lepe stvari (ljubomora, testiranje, bes, nestabilnost, sumnjičavost itd.) koje prate tu zaljubljenost u mladosti pokušali sprečiti. Sprečiti da ne bi došlo do rastanka. Naravno, rastanak je neminovan. I odigrao se. Ali to je za drugu priču. Ovde samo možete pročitati moj pokušaj da ona i ja isprobamo recept koji mi je tada pao na pamet. Zadatak recepta je bio da spreči svađe i, naravno, toliko spominjani raskid! Recept je možda smešan, ali iskren i autentičan. A to smo pokušali kada smo skoro sve drugo istrošili, u vreme kada smo delili isti stan. Pa sam seo za računar i iskucao: Načela ljubavne veze. Koristio sam neko pravničko znanje koje sam tada sticao, sa jedne strane, i njena i moja iskustva u vezi tj. naše svađe, rasprave i nerazumevanja, sa druge strane. Zamisao je bila da pošto imamo napisana pravila (a ne samo dogovorena) da ih poštujemo, i sve će biti cakum-pakum! Pa poštovali smo ih, koliko se sećam. Skoro čitav taj dan i pola naredne noći!

A to je bilo 15. septembra 2005. Pre skoro 11 godina.
Evo kako je izgedao taj pokušaj zauzdavanja nje (22 godine) i njega/mene (25 godina).

NAČELA LJUBAVNE VEZE

1. NAČELO POŠTOVANJA-poštovati ličnost partnera u psihičkom i fizičkom smislu, bez uvreda u tim aspektima, poštovati porodicu, profesiju, hobije i zanimanje. Niko ne sme da čuje svađe, ni komšije, ni rodbina, ni prijatelji. Mora se ponašati tako da se partner uvek oseća poželjan i privlačan (osim u  učenju, bolestima i sl.), ali on to ne može zahtevati ako i sam ne poštuje ovo i ostala načela.
   
   
2. NAČELO JEDNAKOSTI I RECIPROCITETA-oba partnera su jednaka u pravima i obavezama, i ono što sme da radi ili ne radi jedan važi i za drugog (i kućne poslove), osim poslova i radnji koje može jedan partner da obavi znatno bolje od drugog a usled svojih prirodnih karakteristika, veština, obrazovanja, raznih sposobnosti i slično.
   
   
3. NAČELO TEMELJITOSTI-zabrana davanja ocena i vrednovanje prilika i radnji o kojima se ne raspolaže POTPUNIM i PRECIZNIM podacima.
   
   
4. NAČELO ISTINE- govoriti uvek potpunu i samo istinu i obavezno verovati u istinitost tvrdnji partnera osim ako postoje dokazi. Obaveza da se pita ako nešto nije jasno ali na kulturan i civilizovan način, bez ironije a partner je dužan isto tako da objasni.
   
   
5. NAČELO REALNOSTI-povezano sa istinom i ne mogu se tražiti objašnjenja kao posledica uzroka koji su potpuno irealni i bez osnova u istini. Obavezno realno sagledavati i ono svoje pozitivno i ono svoje negativno.
   
   
6. NAČELO ZABRANE LJUTNJE-strogo zabranjena ljutnja, ''dizanje nosa'', promena raspoloženja usled iznenadnog prisećanja prošlih događaja i bilo kakvog partnerovog gesta ili izjave a pre traženja objašnjenja na kulturan način.
   
   
7. NAČELO ZABRANE HISTERISANJA-ne postoji opravdanje za histerisanje, vikanje i bacanje stvari..NIKAKAV PARTNEROV GEST NE MOŽE OPRAVDATI TAKVO PONAŠANJE.
   
   
8. NAČELO TUMAČENJA U SVOJU KORIST-sve partnerove izjave, činjenja i nečinjenja i bilo kakve nejasne radnje tumačiti tako da je partner mislio dobro, samo dobro i ništa sem dobrog.
   
   
9. NAČELO ZABRANE INAĆENJA, IRITIRANJA I SUJETE zbog toga što se nema argumenata ili da bi se nanelo zlo partneru. Sujetu odstraniti koliko god je moguće-sve partnerove kritike su dobronamerne.
   
   
10. NAČELO NEŽNOSTI I LJUBAVI-pokazivati naklonost i pažnju partneru u svim prilikama, a shodno konkretnim okolnostima, kulturi i običajima sredine u kome se trenutno nalaziš. NEŽNOST i LJUBAV se ne mogu tražiti niti dobiti ako se ne poštuju ova načela. Opravdanje za kršenje ovog načela postoji ako partner prekrši neko od ostalih načela.
    
    
11. NAČELO VEROVANJA-partneru se veruje u iskazima ako ne postoje dokazi, indicije nisu dovoljne osim za traženje objašnjenja. Ne sme se sumnjičiti, pratiti, prisluškivati, pretraživati partner, njegove stvari-tada treba otvoreno izneti sumnju, niti koristiti partnerovo odsustvo za špijuniranje bilo koje vrste. Kontakt sa osobom suprotnog pola ne znači a priori neveru, koketiranje, flert itd. Svako takvo tumačenje je kršenje ovog načela i ponižavanje sebe i partnera-bez dokaza-indicije nisu dovoljne. SVAKO JE NEVIN DOK SE NE DOKAŽE SUPROTNO. Nevinost se ne dokazuje, već krivica, ali samo uz pomoć dokaza koji su nedvosmisleni. Traženje objašnjenja je dozvoljeno i za bezazlene stvari, osim ako nije učestalo i ako se ne zloupotrebljava. 
    
    
12. NAČELO UČENJA I UNAPREĐIVANJA-učenje je prioritet u svakodnevici u ispitnim rokovima. Tada je dozvoljeno biti rasejan i umoran za normalne svakodnevne aktivnosti, a u cilju uspešnog obrazovanja.
    
    
13. NAČELO ZABRANE VRAĆANJA U PROŠLOST-zabrana pominjanja činjenja, nečinjenja, trpljenja, koja su se dogodila pre 16.09.2005. Od tog dana POČINJE ISTORIJA, sve ostalo NE POSTOJI osim onog pozitivnog i prijatnog.

14. NAČELO OPRAŠTANJA-opraštati i zaboraviti sve što se može, a svaki taj čin tera onog partnera koji je zgrešio na veće poštovanje partnera koji oprašta.
    
    
15. NAČELO REFORMATIO IN PEUIS-zabrana preinačenja na gore, načela se ne mogu ukidati ili menjati u pravcu smanjenja obaveza, a sva naknadna pravila su obavezna od dana uvođenja u ovaj dokument.
    
    
16. NAČELO ZABRANE ZLOUPOTREBE NAČELA- sva navedena načela tumačiti u pravcu pravednosti, poštovanja, ljubavi, bez zle namere ili zadovoljavanja sujete. U slučaju izjave tipa ''briga me za načela'', drugi partner može da s punim moralnim pravom raskine vezu.
    

 P.S. Vredelo je tada pokušati! Idealista bio, idealista ostao!

 

 

 

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Ovo su delovi buduće knjige.

UMESTO PREDGOVORA

Pre 10-ak godina sam trebao napisati jednu krilaticu, moto. Mislim da je to bilo za profil na skajpu ili nešto slično. I tada mi je palo na um: Ko ima lepu prošlost bio je srećan u sadašnje vreme. Znam da su se mnogi ovog setili i pre mene. Ali ono do čega sam dođeš, što sam shvatiš i zaključiš postaje deo tebe i nikada ne zaboravljaš. Tako i ovo. A u navedenoj rečenici sadržana je mudrost.
Većina idealizuje prošlost  tj. uvek nam se ona čini lepšom nego što je bila, a opet ni tada nismo baš bili zadovoljni a ni srećni. Pa ipak dođe vreme kada poželimo da se prošlost vrati.
Davno zaključih (sasvim logično) da je najbolje da nam sadašnjost bude lepa, i da je treba sada osećati kao takvu (jer i jeste takva većinom).
Međutim, u tome nisam uspevao. Sve do nedavno!
Nisam uspevao ni da započnem pisanje iako sam mnogo puta imao šta pisati.
Međutim, stiže i ovaj trenutak kada započinjem, a imam utisak da sam u zaostatku jer toliko toga se nakupilo (i toliko toga zaboravilo) da moram da pišem mnogo da bih stigao.
A zašto bih to radio? Zato što želim, i osećam da je to pravi put. Put jednog čoveka.
Ko će čitati? Oni koji pišu pre mene znaju odgovor na ovo pitanje. Ne znam ko će čitati, i da li će čitati.
Redove pisac ispisuje radi sebe. Isto kao kada neko slika. Većinom je to potreba da se iskaže ono neizrečeno ili neizrecivo. Tako će i ovo biti. Setih se sada da imam sreće što ne pišem ovo pre 30 ili više godina kad bi moralo da se piše na pisaćoj mašini.
I da se se objavi u novinama ili na oglasnoj tabli. Danas je i jedno i drugo lako.
Ali, nisam siguran da li je to prednost ili mana.
Kakav god da vam se učinim kao pisac, verujte da, ako se uporedi sa tim kako pevam, u pisanju sam odličan. Toliko sam dobar da biste mi rekli: Piši nam, molim te! Samo ne pevaj!

Čitao sam knjige razne od malena: od Agate Kristi, do Čarlsa Bukovskog, Branislava Nušića i još štošta.
O Agati ću samo reći: Hercule Poirot. Sigurno mnogi znaju o čemu pišem.
O Bukovskom ću reći: često sam razmišljao o njegovom stilu i iskrenosti u izražavanju (o ženama, i o njemu samom). Često sam se upitao da li bih imao hrabrosti tako da pišem pod svojim imenom i prezimenom. Mislim da da, ali...prvo skoči pa reci hop.
O Nušiću ću reći da su me njegov humor i satira mnogo puta lečili. Kao dečak sam imao knjigu (mislim da je bila lektira) Sumnjivo lice. I pročitao sam je mnogo puta, čak sam neke delove znao napamet. A i gledao ekranizaciju tog dela (Ivan Bekjarev glumi Jerotija). To je u meni često budilo neku radost, jer sam zamišljao kakav je bio taj pisac kada je pisao tako, npr. deo kada čitaju depešu iz Beograda: Plava riba, kljukana dinastija...:)
Izvinjavam se onima koji ovo nisu čitali pa ne znaju o čemu pričam. Izvinjavam se jer se često u knjigama pisci izvinjavaju. A meni, zapravo, ovo izvinjenje ništa ne znači, nego bih pre dao savet onima koji to nisu čitali ili gledali da to učine. Možda takvih i nema, možda sam nas potcenio. E, ako je tako, onda se iskreno izvinjavam.

Oni koji me bolje poznaju znaju da imam tri strasti u životu: muziku, hranu i žene. Ili žene, hranu i muziku, ili... Redosled nebitan.
Muzika podrazumeva ljubav prema muzici koja je nastala u Šumadiji, u Vojvodini, u Bosni, u Južnoj Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji, onoj narodnoj i onoj komponovanoj. Podrazumeva i muziku  koja je evergrin, podrazumeva i Dragana Stojnića i niz zabavnih pesama u pravom smislu te reči. Stranu muziku ne poznajem, osim malo kompozicija koje mi se dopadaju, ali ni tu ne znam izvođače. Drugim rečima, još nisam sreo ženu koja bi mi otkrila divan svet te muzike, a suviše sam bio preokupiran drugim stvarima da bih to istraživao. A zašto ženu baš? To će naknadno postati  jasno (onima kojima sada nije).
Hrana podrazumeva, zapravo, kafanu, a kafana podrazumeva ambijent, atmosferu, gde prijatelji jedu i kada nisu gladni, a piju i kada nisu žedni. Podrazumevajuće je tu pivo, rakija, vino...
Pravilo koje, meni, govori najtačnije o kafani glasi: svaki čovek ima određeni broj dana života. Vreme provedeno u kafani ne ulazi u konačan zbir!

Treća strast - žene - podrazumeva mnogo toga. Ali, ne podrazumeva (samo) ženski polni organ. Jer on ne čini ženu ženom. Pošto mi, muškarci, imamo različite poglede na žene, a pošto pišem u svoje ime i u svojoj knjizi, onda će mi i dežurni kritičari dozvoliti pravo da filozofiram i ''filozofiram'' o ženama gledajući kroz svoje naočare. A i ako ne dozvole, opet ću to činiti.
I ovo nije mesto za šire pisanje o ovoj temi, ali moram istaći da sam ovde hendikepiran. Zašto?
Proteklih 15 godina sam se toliko družio sa ženama, pričao, pitao, istraživao, slušao ih... da sam zastranio. Kako? Pa, ne poznajem muškarce. O muškarcima znam samo iz priča žena i ponešto malo družeći se sa malobrojnim prijateljima, i to retko. A zdravo je družiti se sa muškarcima, više nego što ja činim. Jer posle tog druženja žene ti budu milije pa ti više vrede i poštuješ ih više. Znajući ženski karakter (hvalim li se ?), moram se odmah izviniti ženskom polu što koristim množinu – žene. Mnoge pripadnice lepšeg pola će se ljutiti što tako uopštavam i govorim generalno, a svaka je žena sui generis u mnogim aspektima. Ali moj termin, iako je u množini, zapravo označava jednu Ženu (sa velikim Ž), o njoj pišem. Ona nije stvarna.
To su tri strasti moje, a o kojoj ću najviše pisati - videćemo, a možda i znam(o).

Ali i neka ljubavna pisma i pesme se moraju naći u ovoj knjizi. Neke sam ja pisao, a neke su posvećene meni, sa mnogo razočaranja, nadanja i idealizovanja. Naravno, imena će biti promenjena (izmišljena) ako budem pisao o tome.

Kada razmislim šta će mi se sve dogoditi u narednih 20 godina (od 36. do 56.), radujem se unapred.
Nepoznatom i divnom.

Imao bih još štošta pisati ali neću da sve potrošim u uvodu.
Samo ću na kraju da spomenem moju babu Maru (koja je čuvala brata i mene od ranog detinjstva kada su roditelji radili). I ona će se naći u knjizi. Često je pitala: Nešo, hoćeš li me spominjati kada umrem? Umrla je 2004. godine a i sada je spominjem sećajući se mirisa pasulja koji se širio avlijom dok ga je kuvala u letnjoj kuhinjici.
I na ovaj način, konačno, započeh.

P.S. Baba Mara me je naučila da pijem pivo...

Prijatelji, porodico, poznanici, saradnici, radoznalci, i svi ostali koji ovo čitate,

U narednim redovima nećete uopše pročitati ružne ili negativne reči niti reči o trećim licima, nego moje misli, želje, uverenja, zablude i planove. Sami odlučite da li ćete čitati dalje.

Sa odbojkom sam se počeo upoznavati sa 6 godina jer me je tada otac vodio na odbojkaške treninge (a ja se prevrtao na strunjačama u sportskoj hali u Bačkoj Palanci, a kasnije, po ugledu na starije, vežbao prste i čekić odbijajući loptu o zid). Odbojku sam aktivno trenirao do 1997.  A onda, u 17. godini, položio sam ispit i stekao zvanje odbojkaški sudija (17.12.1997. u Bačkoj Palanci, komisija: Gligorije Konstantinović, Miomir Đurić i Miroslav Berković). Prvu sezonu koju sam zvanično sudio bila je 1998/1999, a poslednja 2015/2016. Znači, bez pauze 17 godina. Stekao zvanja republički sudija, pa savezni sudija. Od 2001. na Drugoj A ligi (sa 21 godinom). Tih godina, zajedno sa mojim prijateljem Igorom Ćulibrkom, pokrenuo prvi sajt na ovim prostorima o suđenju odbojke (www.mso.bap.rs), a sa engleskog jezika smo preveli Zvanična pravila odbojke, Casebook, FIVB Uputstva i instrukcije za sudije, Knjigu o drugom sudiji, Uputstva za linijske sudije itd. I sve se to pojavilo, po prvi put, u PDF verziji, i moglo se besplatno skinuti sa sajta (internet u Srbiji je tada bio nerazvijen). Bio sam sekretar Udruženja odbojkaških sudija Vojvodine, i predsednik komisije za stono izdavaštvo UOSV. Kasnije Vrhovni sudija Druge Vojvodanske lige a onda i Prve Vojvođanske lige.
Tada su se bilteni slali redovnom poštom, znači pakovali su se u koverte, a onda adresirale, i slale klubovima i sudijama. U Masarikovoj 25 u Novom Sadu, bilo je sedište i Saveza i sudijske organizacije i tamo smo svakog ponedeljka svi zajedno umnožavali biltene, i slali i klubovima i sudijama. A sajt koji sam ranije pomenuo koristili smo da objavimo bilten, da bi oni (malobrojniji) koji su tada koristili internet mogli brže tj. blagovremeno da vide bilten. Jedno vreme smo tamo objavljivali i rezultate utakmica.
2006. godine, Odbojkaški savez Vojvodine je izabrao Komisiju za razvoj odbojke u sastavu: prof. dr Vuković, Medurić, i moja malenkost. To je bila čast za mene i dodatni motiv za novi trud.
Uspeli smo da napravimo sudijsku organizaciju u Bačkoj Palanci, održimo ispite za mnogo sudija koji danas sude, zaista obučimo u pravom smislu te reči desetine sudija, pomognemo osnivanje nekih sudijskih organizacija itd.
Imao sam veliku čast da se zaposlim u Savezu 2009. godine. Za ovih 7 godina (a i ranije kao sudija) upoznao sam mnogo divnih ljudi, pravih sportista, trenera, sudija, funkcionera. Stekao prijatelje, putovao, osetio život u svojoj raznolikosti. Imao sam čast da vodim takmičenje mlađih kategorija i KUP takmičenje.
Mnogo je detalja koje vredi pomenuti ali nije im mesto u ovom pismu nego u posebnoj knjizi.
Kao što vidite, od detinjstva je odbojka u mom životu. I ja u odbojci.

Trenutna dešavanja nisu primerena odbojkaškom sportu u Vojvodini i moja odgovornost nesumnjivo postoji (objektivna i  subjektivna-zbog dešavanja). O drugima neću govoriti. Međutim, sigurno je da je modus operandi loš po nas same.
Odgovornost i doprinos se mora sagledavati u celini, i analitički, i to svih faktora. Prihvatam odgovornost za sve dobro i za sve loše što sam doprineo ili uradio. Moja adresa je poznata. Ali to se utvrdjuje nepristrasno, i na drugi način, i za sve. Inače sve pretvorismo u svojevrsni rijaliti. I zato ga prekidajmo odmah. 
Nekada je potrebno da prođe jedan vremenski period da bi se nešto ocenilo.
A fundamentalna istina i aksiom je da OSV pripada klubovima i oni su vlasni da odlučuju ko je koliko i šta uradio, bilo dobro ili loše.
Ovo je moje ljudsko obraćanje, a nije pravno, finansijsko ili kakvo drugo, pa zato na te aspekte neću ukazivati. Ovo nije ni alibi nego poruka svima onima koji iskreno brinu i zovu, pišu.

A temeljna moja misao i poruka svima je:
U životu postoji toliko toga uzvišenijeg i divnog da ne želim da trujem svoj život negativnostima, mržnjom, lažima. Posao, novac, status bezvredni su bez zdravlja, drugarstva i radosti.

A odbojka... Odbojka je način života. I taj ''posao'' treba raditi čista i radosna srca.
Posle mnogo ružnih stvari koje su se dogodile poslednje godine (i meseci), osećam istinu: da sam se odvojio od nekih temeljnih vrednosti života, u svojoj 36. godini. Ako smo zdravi, mora postojati radost, vedrina, ljubav, harmonija, optimizam. Tada se intenzivno osećaju mirisi, ukusi i dodiri, dolazak novog godišnjeg doba itd.
A odbojka, tj. ovaj posao zaslužuje nekog ko ima taj životni polet. I zato je vreme da neko drugi nastavi umesto mene. Naravno da ostajem tu za sve prijatelje, klubove, da pomognem što mogu ali i da se družimo uz muziku, pivo i vino.

Život nam često signalizira da je promena neminovna (''znakovi pored puta'') i da otpor onome što jeste može samo da dovede do patnje.
Ne treba mi ništa što mi neko može ponuditi. Ono što mi je preko potrebno moram sam pronaći tj. osetiti. A ostalo nema ni približno takvu vrednost.
Ako ima onih koji u meni i dalje vide neprijatelja ili žele da pokažu Urbi et Orbi kakav je Nenad Panjak u njihovoj istini neka to čine po svojoj volji. Znaju zašto to rade. Umem sebe zaštiti na ispravan način ako dođe do toga. A to se se čini argumentovano i na civilizovan način, kada se strasti smire.

Okrenuću se drugom poslu, muzici, pisanju bloga i jedne knjige koju već odavno želim da napišem.
A pre toga ću se dobro odmoriti i ponovo postati prisutan sada i ovde. I duhom i telom.

Sve dobronamerne koji imaju neku želju da se družimo, neka se lično jave da se vidimo.
A ako, uz to, umeju i vole da pevaju pesme iz Srbije, Bosne, Makedonije i Crne Gore, još bolje!

Svima želim istinsku sreću i iskonski spokoj.


ZAHVALJUJEM SE SVIM MOJIM PRIJATELJIMA, SARADNICIMA, KOLEGAMA, PORODICI I SVIM DRUGIMA KOJI SU SA MNOM RADILI PROTEKLIH GODINA U ODBOJCI ILI ME PODRŽAVALI.  MNOGE ĆU POMENUTI IMENOM I PREZIMENOM NA OVOM MESTU JER SU TO ZASLUŽILI JER SMO MNOGO SARAĐIVALI ILI JAKO KOREKTNO. A i sećanja vremenom izblede pa tako i imena, te neka mi ostanu ovde zapisana:

Časlav Janković, Milka Vranić, Petar Bogunović, Jugoslav Spasić, Branislav Dobrodolski, Stanko Uzelac, Vladmir Milojević, Boža Kojić, Voijislav Filipović, Dejan Janjević, Jelena Djukić, Bogdanka Panjak, Dragan i Milena Panjak, Predrag i Dragana Panjak, Miloš Popović, Radoslav Djurišić, Vidoslav Rudić, Rajko Petrović, Slobodan Stojilković, Branislav Oreščanin, Sanja Bračulj,  Šandor Šomoši, Igor Ćulibrk, Dragan Grujičić, Milenko Pavić, Dražen Medan, Nenad Lemajić, Milan Bratić, Ivan Mandić, Jan Lačok, Jan Očenaš, Slobodan Vignjević, Milorad Lazić, Gojko Škundrić, Nikola Pavlović, Predrag Tanacković, Slavoljub Tanasković, Davor Karakašević, Milan Radosavčev, Bojan Abraham, Dragan Krstonošić, Miloš Aleksić, Radovan Grković, Stefan Dejanović, Zoran Radovanović, Milorad Šibul, Milijana Salatić, Goran Kravarušić, Ivan Mandić, Saša Kosanović, Aleksandar Meng, Branko Krstić, Dušan Pavlović, Olivera Grbić, Ana Šobot, Ivona Šobot, Branko Majkić, Bojan Švraka, Dragan Savić, Dragan Čučković, Aleksandar Pantić, Nikola Šumar, Goran Vorkapić, Kristijan Horvat, Goran Jojić,  Slobodan Velemir, Vasa Mijić, Miroslav Kovačević, Gordana i Branislav Terzin, Jovica Panić, Slobodan Aleksić, Igor Romakov, Srdjan Božić, Tihomir, Banjanin,Sreten Milkov, Tarakačija Mladen, Slavko Bogdan, Radovan Kijac, Nenad Tatić, Slobodan Boškan, Petar Sovilj,Milenko Marinković, Slobodan Gajević, Danilo Popov, Milan Karanović, Veselin Cindrik, Siniša Reljić, Svetlana i Dragan Klašnić, Miodrag Savin, Goran Rakočević, Zoran Manić, Jovan Jović, Igor Tešić, Ilija Mitošević, Dragan Lakić, Saša Vidić, Vladimir Pejović, Bojan Pejović, Slobodan Soldo, Milorad Čikarić, Nebojša Čikarić, Tatjana Šetalo, Siniša Antonić, Nataša Borki, Borislav Vajagić, Saša Bandić, Gorica Gledović, Boško Popović, Siniša Davidovac, Vladimir Vuković, Bogdan Tomić, Marinko Momčičević, Aleksandar Jojkić, Nikola Džigurski, Nataša Marić, Mate Radina, Saša Bakić, Ivan Krgović, Danijela Zeremski, Sredoje Zeremski, Miroslav Berković, Zoran Olajić, Miloš Vidović,  Jožef Bata, Vladimir Stojanac, Dušan Keser, Čedomir Nedeljković, Jelena Reljin,Nikola Popov, Jelena Trikić, Zorica Bjelić, Dejan Jovanović, Igor Miljković, Goran Gradinski, Dušan Španović, Boris Kolarević, Mirko Janković, Zoran Kovačić, Branislav Jovančević, Svetlana Pereković, Miroslav Radišić, Jan Brna, Horvat Samuel, Jan Lačok, Slobodan Stupar, Todor Radanov, Stevan Nikolajević, Vladislav Božović, Robert Kovač, Dragan Vitasović, Jasmina Peurača, Dejan Peurača, Božidar Rolj, Biljana Jeftović, Nataša Jančikin, Vladimir Hardomelja, Srdjan Marković, Marko Minić, Vojislav Anđelković, Miroslav Marković, Igor Dešić, Branislav Rupnjak, Aleksandar Šakić, Biljana Radivojević, Maja Manić, Dušica Lambi, Marko Ristić…
Nekog sam zaboravio…ali spisak nije zatvoren!

Hvala što ste pročitali ovo, prijatelji.

I tog 30.aprila poče jedna saga.
Pisana ovde ali stvarna!

Nastaviće se...

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.